понедељак, 3. октобар 2016.

Авдо Карабеговић - Са бала



Са бала

Метнуше на плећа свилено одело.
Обућу од части твоје направише;
Па да би ти лице било превесело,
Своју слику на те, дјевице, ставише.

Ти радосно ходиш уз звуке кадрила
И заносно машеш својом враном косом,
Вију ти се скути, ко бијела крила,
Каваљери грме: клањам се! с патосом.

И ти ходиш тако, несрећно дијете,
Док у изби малој бабо сузе рони;
Ти не видиш оне који ти се свете.
Несрећно дијете, да л’  те савјест гони? 


Авдо Карабеговић,   М. Зворник


Босанска Вила бр. 8   1909.








четвртак, 17. март 2016.

Из спомен пјесама



Из спомен пјесама
(Покој. Авди Карабеговићу Хасанбегову)

Ови ведри, тихи покој
Ражљева га вјечна тмуша,
Ко вијеће безрјечито,
Уснулијех, мртвих душа;
Страх и немир силно буди
У сред мојих бурних груди….

Наоколо пала тама
И обвила гробље глухо,
Ал’ на небу, рек’ би, да је
Сјај живота ускрснуо,
Јер сањиве звјезде оне,
Злате престо васионе….

Сто свјетиљки на обзорју
Ко на тихом мору гори,
Сто сунашца у свом сјају,
Пред престолом вјечног двори,
И у плашту ноћи тије,
Жегу живот појезије!

Тек над гробље пала тама,
Обвила га са свих страна. –
Мир је мртви – тек ђекада,
Из вјетрића завитлана
Чудне неке гласе чујеш,
Па би хтио да тугујеш.

То је пјесник, што чудеса
У природи опијева –
-То је дневник у прошлости
Минулијех давних днева….
С њега око читат може,
Твоју свемоћ свети Боже!...

Ко ли оне гласе збори,
Ко ли таке пјесме креће;
Да л’ с мртвачким духовима
Разговара шарно цвеће?
Ил’ то прошлост, пјева клета,
Над рујинам црног свјета?

Гле надгробног споменика,
Што над оном хумком стоји,
То студени мрамор није,
Кој’ од смрти дане броји,
Сред својега носећ лика
Жиг онога мученика.

А. Карабеговић


Босанска Вила бр. 12   1902.