субота, 15. март 2014.

Вуку Стефановићу Караџићу



Вуку Стефановићу Караџићу
Са свију страна, гдје год Србин живи,
Твом помену ловор — вјенци лете,
Па и овај прими, славни Вуче,
Што га моја млада душа сплете!

У том вјенцу узалуд би било,
Тражит златом исплетених грана.
Јер тај вјенац ништа друго није,
Него моја душа раздрагана.

Низ година, штоно се је сплео,
У даљини изнад гроба твога,
Ко да бјеше ланац тешких мука,
Туђе легло — срца леденога.

Ал’ ти  гредеш својој земљи сада,
Своја земља лагана је рака,
На твом гробу неумрли Вуче,
Мирисаће српска ружа слатка!



Нема коментара:

Постави коментар