На рушевинама идеала

На рушевинама идеала

I
Од кол'јевке па до сада,
Несрећа ме ув'јек прати.
Оца не знам, престао сам
Давно име мајке звати...
Шеснајест је мени љета,
Немам дома ни ватана,
Изгубљен сам у туђини,
Срећа ми је разрувана.
Немам вјере, немам нада,
Нити игде иког свога,
Са несреће тешке своје,
Мрзим свијет, хулим бога.

II
Мој је живот сличан цвјету
кад јесењи ветри пирну,
Тужно гледам како вене,
Кад му мразом круну дирну.
О, животе, ал си бједан
Докле ћу се робом звати?...
Нису ово више људи
Додијало робовати!

III
Ја сам зелен листак с горе,
Хладног мраза прва жртва,
И далеко иза гора
Наћете ме једном мртва.
Дунуо је хладан Бореј,
Отрг'о ме с зелен гране,
Одуно ме преко мора,
На северне хладне стране.

IV
Северно сам небо мрачно,
Које не зна шта су боли,
Душа моја нити љуби,
Нит презире, нити моли.
Да, небо сам, мрачно небо,
Које јоште не познаје,
Нити среће ни несреће.

V
Да, и ја сам цв'јетак један,
Одбачено људско чедо,
Али, али, ја не марим,
Презирем те црна бједо.
Презирем те, ја не молим,
Лака ми је моја бједа,
Само, само, да ми око,
Безброј туђих још не гледа.